Uzrok i posledica
Uzročno-posledične veze čine naš svet. (svet = sveopšte postojanje, prim. aut)Ako se ubodeš viljuškom - zaboleće te.
Ako udariš čekićem o zvono - čućeš zvuk.
Ako jedna tačka eksplodira - nastane sve.
Ako mama i tata budu nevaljali - nastaneš ti.
Ono što ne zapažamo, što je uvek izmicalo našem čulnom aparatu, a kao takvo - falilo u našim zaključcima, je da uzrok nije uvek nastao pre posledice. Prvi naučnik koji je ovo izgovorio jasno i glasno zove se Daglas Adams. Naime, poštovani gospodin Adams je uočio da vreme postoji. I time se nije baš puno proslavio. Štaviše, svi smo uočili da vreme postoji. Međutim, ono što nismo uočili mi, a jeste dotični gospodin, kao i nekolicina štrebera sa Kalifornijskog univerziteta tehničkih nauka, je da vreme ne moramo nužno da posmatramo kao jedan tok. Kao polupravu. Kao početak i beskrajno prostiranje. U večnost, budućnost, štaveć. Vreme možemo posmatrati i drugačije. Evo šta kažu gospoda sa pomenutog univerziteta:
Ukoliko dovoljno dugo posmatramo sasvim mali komadić ničega, i ukoliko za posmatranje upotrebimo dovoljno veliku lupu, dogodiće se čudo: u komadiću ničega, nastaće nešto i minusnešto! Odmah zatim, nešto i minusnešto pohrle jedno drugome u susret, i u zanosu spajanja - zauvek nestaju! (zauvek = dovoljno dugo da postanemo nezainteresovani da i dalje čekamo, prim. aut)
Ono što je u ovom potpuno neobjašnjivom čudu u stvari čudno je način na koji ljudi objašnjavaju neobjašnjive pojave. (neobjašnjivo = objašnjivo ako dovoljno dugo, tj večno, posmatramo, prim. aut)
Naime, uzrok za nastajanje para nešto i minusnešto je oslobađanje energije. Ta se energija sasvim slučajno manifestovala kao dve materijalne tačkice, odnosno čestice. A odakle nam ta energija? Pa iz susreta te dve čestice!
(Inače, ovu čudno čudovišnu pojavu je iskoristio tip koga znate kao "Microsoft Sam" ukoliko ste se igrali sa svojim kompjuterom. Neki ga znaju i kao "freaky-computer-voice guy in a wheelchair", a neki i kao Stivena Hokinga. On kaže da, ako se ovo desi blizu crne rupe - mi vidimo da crna rupa zrači! Kako? Prosto: nešto i minusnešto nastanu, a kada, uz slow-motion i zanosnu muziku simfonijskog orkestra, pohrle jedno ka drugome - crna rupa (iliti svemirski usisivač, prim. aut) usisa jedno od ovo dvoje. Šta uradi ono drugo? Beži glavom bez obzira! I tako, nama se čini da iz crne rupe hrle ti maleni komadići koji nikada neće naći svog parnjaka u ovom svetu.)
E, sad, oni štreberi iz kalifornije ovo nazivaju penom, verovatno jer retko kada imaju priliku da popiju stvaaarno dobro pivo, pa imaju potrebu da elemente dotične tekućine ubacuju gde god stignu. Neki ljudi (za sada sam jedini član skupa "neki ljudi" - ja) ovo nazivaju apsolutnom, odnosno potpunom rekurzijom.
Zamislimo sada sledeće. U nekom trenutku u vremenu, oslobodila se (bolje reći: pojavila se) izvesna količina energije. Pre no što je iko video kako ni iz čega energija nastaje (a svi znamo da je to nemoguće, nečuveno, i jako bezobrazno od te energije da nam ruši zdrave i čvrste teorije!), energija odluči da se potroši i prođe nezapaženo. A kako? Prosto! Energija odluči da se pretvori u dve čestice, nešto i minusnešto. A kako da prođe nezapaženo? Još prostije! Pretvoriće se u dve čestice u prošlosti! I tako, taj maleni čudni događaj "povuče" vremenski trenutak t do sebe, u vremenski trenutak t+k (k je nešto maaaaalo, maleno, ali ima pozitivnu vrednost!).
I, zato mi vidimo da vreme teče.
Ukoliko se na trenutak pretvaramo da smo mi ta drska i bezobrazna energija, skontamo da možemo da se premestimo u prošlost, to jest, da vreme baš i ne teče uvek unapred, već onako kako to nama odgovara!
Zamislimo sada za trenutak da vreme uopšte ne postoji. Da stisnemo pauzu na daljinskom za svemir. Vreme ne postoji. Nije nikada ni postojalo! I sad, pošto smo uočili da naša mala drska energija nastaje ni iz čega, a to znači i da nastaje trenutno, to se i desi. Šta ćemo sad? Nema vremena da prođe i sakrije energiju dok mi gledamo na drugu stranu! Nema šanse da energija koja se ne slaže sa našim jednačinama i teorijama prođe nezapaženo! E, energija se doseti, pa pokrene svemir! Pusti vreme da teče, a sebe pretvori u one dve čestice i sakrije se na mestu na kome se nikada ne bismo setili da gledamo: u prošlosti!
Dakle, ono naše maleno čudolence je stvorilo proticanje vremena! "Ha!", rekli biste, "kako može jedna mala, malena energijica, koja ne stigne ni da se ispolji, već trenutno nestaje da bi se manifestovala kao dve suprotne materijalne čestice, i to u prošlosti, da stvori vreme?" Pa, prosto. Ovo čudo, ova potpuna rekurzija, stvaranje nečega ni iz čega, a zatim nestajanje toga pre no što neko primeti - se dešava često. Tačnije, stalno. I, u proseku, u svakoj tački našeg svemira. Tepih koji su nam istkali Ajnštajn i njegove pristalice je lep i šaren i krivi se i gužva zbog mase i sve to. Ali, ispod njega ima prašine na koju smo zaboravili!
Utvrdili smo, dakle, da smo oduvek bili pristrasni i one stvarno teške stvari prepuštali da se dešavaju i rešavaju same od sebe. "Prostor? Vreme? Izvan našeg poimanja!", rekli bismo. Međutim, sada vidimo da je sve to ipak malo drugačije.
Sećate se, šta kažu, kako je nastalo sve? Veliki prasak? Kažu: sve je bilo ništa, tj tačka. A ta tačka je bila gusta. I niko ne zna kako se ona stvorila i zašto je ona postala. A onda je eksplodirala!
Ma nemoj! Ma šta mi napriča! E baš nije! Evo, upravo smo razumeli da se neke stvari dešavaju juče zato što sam danas tako smislio! E baš je svemir počeo zato što će neko sutra da ga izmisli i dokaže! E baš smo usred jedne velike apsolutne rekurzije! I hrlimo ka sopstvenom uništenju i potpunoj anihilaciji brzinom i tempom koji diktiraju malene čestice/energijice što same nastaju i nestaju!
Jedina šansa nam je da neki nadsvemirski usisivač usisa voljenu nam i dragu suprotnu sliku svemira našeg, pa da zauvek, usamljeni, hrlimo kroz prostor i vreme, onako kako ga mi i sada poimamo.
Zaključak: danas kasnim na posao jer ću sutra da stignem na vreme.
PS: nisam želeo da u čitavu priču uplićem i n-arnost na čestičnom nivou, jer je to dokaz multiverzuma. Onda bih se hvalio, da u nekom paralelnom univerzumu pišem naučni rad za Nobelovu nagradu umesto ovog posta za par osmeha i malo nauke. I on tamo sada piše kako ja ovo pišem. I on tamo sada piše kako ja pišem da on ovo piše. I... ma, batali!
U sledećem broju: kocka do kocke - hiperkockica!
(za sledeći broj pripremite svoje multidimenzionalne hipernaočare za uočavanje kockica do jedanaeste dimenzije)
